Рамзесове приче…

Портрет  аустроугарског официра

Поздрав другари , ево поново  вашег Рамзеса . Да ли је ико од вас  икада пожелео да иде у војску? Или можда сањао да постане војник једног дана? Да ли знате како и по чему су се некада бирали официри  и како су људи  то постајали? Какво образовање и одгајање су имали будући официри? Шта су учили и како су били обучавани и припремани за борбу?Верујте ми, нисам ни ја имао појма, али сам сазнао једном приликом док сам  шетао беспослен кроз ове просторије мог Музеја.  Па, надам се да нисте заборавили наш тајни знак, десна рука на десно ухо, лева на лево, кажеш „ Причај ми“ а ја кажем „Причам ти“: Поређајте се у круг, удобно се сместите  јер наша прича почиње.

Уђем вам ја другари моји у галерију музеја. Онако из досаде разгледам слике. Сто му мишева , све  је нешто потпуно апстрактно и неразумљиво. Ништа ми није јасно, шта све ове слике представљају? Какве су ово линије и мазања без реда и плана? ЦЦЦ, без увреде али ви људи се понекад дивите врло чудним стварима и налазите неки смисао у стварима које мени изгледају  апсолутно хаотично.  Поглед ми падне на  портет једног човека; мало подигнута брада, озбиљан и продоран   поглед, поносито држање. Није млад, види се да је човек у средњим годинама, на прагу старости. Уредно  зачешљана, помало проређена коса, бркови као линијом поткресани и зачешљани. Одаје утисак ауторитета и улива страхопоштовање. Мачијих му бркова, никад нисам видео човека који може да те уплаши и ако гледаш само његову слику. „Проучаваш ме мали?“ огласи се одједном чова са слике. „Дд да“ рекох несигурно „Рамзесе који ти је ђаво, зашто муцаш?“ помислих.  „Гледаш моју одећу? То што видиш, то се зове униформа, конкретно овај комад одеће се зове мундир а ово што видиш да виси на њему зове се ордење. Ја сам официр аустроугарске војске. Официри су углавном бирани из редова племенитих породица, мада је официр могао врло лако да постане и нижи војни чиновник својим заслугама и радом, ако би се показао као храбар, способан  и  одан служби.  Али иначе племићки синови, чији су чланови породица генерацијама били у војној служби, припремани су од детињства. Почињало је негде око десете или једанаесте године, тада су били само школски питомци. Осим војних стратегија, будући официри су морали да уче математику, историју, филозофију, књижевност, стране језике (обично француски, јер то ј дуго био језик престижа), филозофију, науку. Наравно јахање  коња  се  подразумевало.  Морао је да научи да плеше, да научи бонтон и наравно у сваком моменту је морао  да буде у најбољој физичкој спреми као и да упражњава вежбу руковања оружјем свакога дана, јер је сваког тренутка могао бити позван на фронт.  Официр никада није имао мира видиш. И када заврши академију и положи заклетву, он прими сабљу на којој пише „Не вади ме без потребе, не враћај ме без части“. Сабља је, подразумева се, служила само за параду, није била у употреби од када је ватрено оружје постало главно средство ратовања. Сабља, мач и хладно оружје уопште нису више коришћени ни у двобојима, тако да претпостављам  да ће ово бити разочарење  онима  који воле Димине мускетаре . О да, ми официри смо волели да изазивамо једни друге на двобоје. Јер официрска и племићка част била је изнад свега.“

Ето другари, то би било све за данас. Ово је само мали део мог интересантног разговора са овим господином. Поздравља вас ваш Рамзес.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *