Аван и млин за кафу
„Млин за кафу и то онај ручни,
Сменили су апарати бучни,
Онај аван што је био славан,
Сада чами у дебелој тами.“
Поздрав другари, ево поново вашег Рамзеса. Право да вам кажем, ја као и свака мачка, много волим да једем. Понекад од ових мојих двоножних, тражим храну и када нисам заиста гладан. Сто му мишева и пацова, кад само помислим на комадиће меса у сафту…мм…мрњау. Верујем да и ви исто тако уживате у храни, баш као и ја. А да ли се неко од вас питао како се некада припремала храна? Сви знамо да храна није лепа ако није зачињена, али шта се некада користило за уситњавање зачина и сличних додатака храни? Е видите, управо о томе ћемо данас да причамо. Удобно се сместите јер почињемо. Надам се да нисте заборавили наш тајни знак; десна рука на десно ухо, лева на лево. И кажеш ми „Причај ми“ а ја теби кажем „причам ти“.
Пошто ја другари моји волим да улазим у све просторије овог мог Музеја, ја сваког дана завирим у сваку од њих. Искрен да будем, волим понекад да се претварам да се играм жмурке са нечим, то је тако у маниру нас мачака, има у вама људима понечег мачијег. Елем, шетам вам ја тако и приметим да су врата једне од просторија широм отворена. „Супер“ помислим и уђем унутра. Разгледам около, кад зачујем нешто тихо, пригушено. Звучало је као да неко уздише. Окренем се по просторији да боље ослушнем. Није ми требало дуго да утврдим одакле долази звук. Долазио је из правца витрине на којој су стајала два авана поред два млина за кафу. Врло брзо схватих да су заправо они ти који уздишу. Како сам већ навикао на овакво нешто, право да вам кажем и нисам се нешто уплашио или изненадио. „Без оклевања упитах “Извините, да ли ви уздишете?“ Они у глас одговорише „Да“. „Добро, можете ли ми објаснити због чега?“ Први је проговорио аван „Ја уздишем јер одавно нисам више у употреби. Досадно и једнолично ми је да сваки дан овде седим и чекам да ме неко погледа. А некада…Некада је мој живот био много другачији. Мене је мојој газдарици Дивни купио муж. Дивна и ја смо били нераздвојни. Свакога дана ме је користила. Ситнила је бибер, со, сушену паприку, уз помоћ мене, ситнила орахе и лешнике за своје торте. Ммм… диван је био мирис њених торти и колача. Богате госпође су од ње наручивале торте и колаче за своје прославе . Понекад би то биле неке биљке од којих је нешто правила. Искрено, пред крај свог живота је често справљала тинткуре од разних лековитих трава, све у нади да би јој могле помоћи. На жалост, њено радом измучено тело ју је издало. Након ње, Завршио сам на тавану заборављен, сада сам овде“ „ДА“ рече млин за кафу“. И ја имам сличну судбину. И мене је моја Јелена користила док је било ње. Свакога дана је млела мноштво кафа, и послуживала их. Моја Јелена је волела сваког да угости.
Никада се није одвајала од мене. Чак и када је ушла у дубоку старост и када су јој деца купила електрични млин за кафу и почела да јој доносе оне мале кесе са већ самлевеном кафом, наставила је да ме користи. „Не могу ја децо, овако сам научила. Сем тога, та ваша кафа није ни близу као ова моја из мог млина кад је ја скувам.“ „Али мајко овако је много лакше“ убеђивали су је. Она је до краја остала при свом. Након ње, завршио сам исто тако на тавану а потом овде.“
Ето драги моји, била је ово још једна у низу прича о заборављеним стварима. И ми ћемо једног дана бити заборављени. Ух, баш сам се распричао. Поздравља вас ваш Рамзес.
Рамзесове приче пише Ана Илић

