Рамзесове приче…

Моталица за дуван и луле

Поздрав другари, ево  мене поново. Сви знамо да  су људи одувек имали  потребу  за нечим  што ће их опустити  и помоћи им да скрену своје мисли са свакодневице  која уме бити прилично сурова.   Како су употпуњавали своје слободно време? Па, једна од навика коју су практиковали, а коју многи практикују и дан данас, јесте пушење. Ја, право да вам кажем, никада нисам волео људе који пуше. Не знам зашто, можда зато што мом  осетљивом мачијем њуху то не прија. Поготово никад нисам волео кад видим на некоме руке пожутеле од дувана. А кажу ми моји двоножни  пријатељи  да  неки од њих на то дају читаво мало богатство , замислите, које трошење онога што они називају новац.  Данас зато причамо о моталици за дуван  и лулама. Испричаћу вам када, где и како је дуван  почео да се користи. Зато  се поређајте у круг и удобно сместите.

Оно што мени рекоше јесте да сте ви људи,  од настанка па до данас , по природи хедонисти. То значи да волите да уживате. Како ми објаснише, уживање је у вашем мозгу повезано са наградом.  Део те хедонистичке навике је и пушење дувана. Рекоше ми да  се дуван прво пушио на једном далеком континенту који се зове  Јужна Америка. Сто му мишева и пацова, стварно не знам шта вама људима све то значи, нама мачкама је земља земља. Али добро.. Елем, као што рекох,  у Јужној Америци, врачеви и свештеници су користили дуван  у својим верским  обредима које су вршили. Завијали су га у лист од банане и њихова „цигара“ знала је бити и до метра дугачка, замислите то! Млели су и сушили дуван и ситнили га у прах и потом пили са водом. Северно амерички индијанци су га користили такође у обредима али и при закључивање мира или неког уговора (такозвана лула мира).  Код нас ми објаснише да је донет негде тек са откривањем Америке. Тада је такође измишљена  и лула, јер то је преузето од индијанаца.  Луле су обично доле имале отвор у који се стављао дуван и потом  би се запалио. Кроз цев је дим ишао у плућа пушача кроз  уста.  Дугачке луле  без посебног завршетка на крају са само прстеном да држи завијену цигарету, звала се муштикла а јако дугачка муштикла се звала чибук. Дувам се сецкао и тако сецкан се умотавао у папир посебно одређен за то и потом се одсецао завршетак и онда би се тако спремљена цигара стављала на муштиклу.  А дуван би се гурао у лулу и палио, или ситно сушени дуван у праху, звани бурмут се ушмркивао.  Постојао је и мало дебљи навлажени дуван који се сецкао и потом жвакао. Али то је било само за посебне љубитеље дувана, јер је било необично   јако. Пушење је обично био  мушки хоби, до двадесетих година двадесетог века жене нису пушиле. Односно неке јесу, али није се на њих благонаклоно гледало.  Сиромашни  нису  могли себи да приуште луле од неког посебног материјала, али ипак су  могли да приуште лулу од обичног дрвета. Правила се од дрвета, порцелана, сушене морске пене, па чак и од кукурузног клипа.

Ето драги моји, то би било све за данас. Поздрав од вашег Рамзеса.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *