Рамзесове приче…

Легат Жељка Дрљаче

Поздрав  другари, како сте ми? Ево поново вашег Рамзеса.  Волите ли ви ликовно? Никад нисам разумео потребу двоножних да нешто цртају, шкрабају  неке линије и  облике  и потом се други двоножни томе диве.  Претпостављам да то радите из уживања, баш као што ми мачке волимо  да се играмо са разноразним предметима, вежбајући своје инстикте. Али питам се какве инстикте  ви двоножни вежбате цртајући?  Можда и ви имате неку унутрашњу потребу  за тиме, баш као и ми. Чуо сам да двоножне који се баве цртањем и израђивањем неких фигура од разних материјала зову уметницима, а оне који само цртају и мажу неке боје по неком платну сликарима.  Ми имамо  просторију посвећену једном таквом, данас ћу вам причати о њој.  Поседајте сви у круг, удобно се сместите. Надам се да нисте заборавили наш тајни знак; десна рука на десно ухо, лева на лево. Ти мени кажеш ; „Причај ми“ а ја теби кажем „Причам ти“.  Па, клинци и клинцезе спремите се, Рамзес приче прича.

Данас вам ваш друг  Рамзес  доноси  причу о соби посвећеној сликару који се звао Жељко Дрљача.  Волим понекад да завирим у њу,  зар не рекох да смо ми мачке врло радознала створења.  Просторија се налази тачно преко пута моје кухиње па ми није тешко да мало ушетам.  Унутра се налазе четири  велика платна са врло занимљивим апстрактним  сликама.  Његова платна имају причу,  кад их погледам   могу да осетим емоцију  особе на слици ,  али то је ваљда зато што кажу да  смо ми мачке посебно осетљиве.  Заправо, причу о њему ми је испричало једно од лица са  његових слика. Жељко је прави Паланчанин,  рођен је (18.5.1963)  и живео овде, волео је свој град. Заправо , у раној младости  није  показивао  неке претеране склоности ка сликарству , али како је  сазревао родила се неочекивана љубав  и  Жељко  одабира средњу уметничку школу а потом  академију уметности.  Као и све изненадне и неочекиване љубави, и ова Жељкова према сликарству  и уметности  је била изузетно јака. Уживао је  у свом стварању  и био је изузетно посвећен свему што је везано за уметност и стварање исте.  То се зове уметничка страст, уметници било које врсте су посебан свет.  Тако ми барем кажу сви моји двоножни пријатељи.  Жељко је радио такође и као  модни  дизајнер и као наставник  ликовног у школи.  Био је изузетно цењен  од својих  ђака.  Волео је децу и она су волела њега.  Држао  је  сликарску  школицу  за младе таленте, са очигледном жељом да још неко развије љубав према уметности као што је  он.  Представљао  је узор тој  деци. Био је образован, свестран говорио је неколико језика  и био је цењен међу својим колегама уметницима, не само у нашој земљи већ и у иностранству.  Од његове велике љубави, сликарства, на жалост отргла га је болест.  Никад нећемо сазнати  како би се његов рад даље кретао и у шта би се развио да је  остао жив.  Једно је сигурно;  био је  то сретан и испуњен  живот  јер је радио оно што је волео, а тиме не  може баш много људи да се похвали. 

Ето  децо, то је све за данас. Била је ово прича о човеку који је свој живот посветио својој страсти и  стварању .   Кад би више вас посветило живот лепоти и нама би било лакше. А сад на играње до нових прича,  лавовски поздрав  од  Рамзеса.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *