Пегла на жар
Поздрав другари, како сте ми ви? Ево поново вашег Рамзеса, да ли сте спремни за још једну авантуру? Ја јесам. Јуче смо говорили о томе како се некада прао веш, а да ли сте се запитали како се тај веш након прања пеглао? Јасно је да нису могли ићи у изгужваној одећи, зар не? Да ли сте размишљали како су се некада обављали тако једноставни свакодневни послови као што је пеглање веша? Данас људи укључе пеглу у струју, а како ли су то људи радили када се није знало за њу? Па, поседајте у круг, удобно се сместите и сазнаћете. Надам се да нисте заборавили наш тајни знак; десна рука на десно ухо, лева на лево, кажеш ми „Причај ми“ а ја теби кажем „Причам ти“.
Данас вам Рамзес доноси причу о пегли на жар. И сам сам се први пут пут сусрео са овом, мени помало чудном справом овде у Музеју. Занима вас можда како је све то изгледало?
Шетам вам ја пријатељи моји кроз ходник, било ми је помало досадно па да скратим време. Пролазим поред неких људи, ваде неке ствари из кутије и ређају на под. Не бих ја ни приметио шта ређају, да након што су се разишли нисам зачуо неке врло тужне гласове . „Какво је ово место? Зашто смо овде? Зашто нас нико више не употребљава? „ Шмрц, шмрц…
Ја се окренем и упитам : „ Ја се извињавам, чуо сам како тугујете, због чега? Ко сте ви?“ Био сам врло погођен жалосним и тужним гласовима који су долазили из ових , очигледно гвоздених предмета. По њима се рђа нахватала, јасно се видело да одавно више нису у употреби. „Ми смо пегле на жар. Прве које су конструисане. Нас су користили тако што би отворили поклопац и убацили комад жара и њиме загрејали“. „Да“ рече друга “ нас су користиле професионалне праље- жене које су за новац прале и пеглале веш, домаћице …“ „Тако је, рече трећа“ мене је користила једна млада служавка у једној великој господској кући, помоћница слушкиње која је била искључиво задужена за веш. Она је учила уз помоћ те слушкиње, старије жене, како се пере и пегла одећа . Након што би веш био опран и осушен, њој би било поверено да га опегла пре него што га сложи и однесе на место. Јој, колико је само пута кашљала од дима који је излазио из отвора са стране. Често ју је болела рука од махања пеглом да би се подстакао жар.“ „Ех, да, то су били дани“ рече четврта „али од како су се почеле користити електричне пегле, нас су потпуно заборавили. Одбачене смо, неко на таван а неко у подрум“.
Ето драги моји другари, то је тужна судбина одбачених ствари. То би било све за данас. А сада, на играње до нових прича. Поздравља вас ваш Рамзес.
Рамзесове приче пише Ана Илић
