Рамзесове приче…

Пракљаче

Поздрав другари, како  сте ми данас?  Ево поново  вашег  Рамзеса.   Јесте ли се икада запитали како су некада људи  одржавали  своју одећу? Шта су радили када се запрља? Јер, логично ,  носили су је цео дан, радили су у њој  послове који су понекад  умели бити  не само доста тешки него  и прљави, и онда на крају дана одећа им није могла остати чиста. Па како су онда решавали  тај проблем? Па поседајте  у круг и удобно се сместите, јер данас ћу вам рећи понешто о томе, свашта зна  овај мачак.  Надам  се да нисте  заборавили  наш тајни знак, десна рука  на десно ухо, лева на лево , ти кажеш : „Причај ми“ а ја ти кажем „ Причам ти“.  А сада,  а сада, Рамзес приче прича. Данас вам доносим причу о  неким неправедно заборављеним стварима.

Лутам вам ја тако драги моји по ходницима овог мог Музеја, улазим из просторије у просторију. Досађујем се, ми мачке волимо да смо активне преко  целог дана. Понекад ови моји двоножни буду  превише заузети да би мене забављали  па морам  сам да осмислим себи игру и  забаву.  То понекад  баш и није лако, зар не?  Сигурно сте и ви пуно пута били принуђени да сами себи нађете  неку игру а никако  нисте успевали да се одлучите  чега  бисте се играли. Тако  сам и ја ишао од просторије до просторије  у потрази  за нечим занимљивим , када  зачух неке  гласове, био је то  пригушени разговор.  Упутих се према месту одакле допиру звукови.   Најзад , мој беспрекорни слух ме одведе тачно  где се разговор чуо. Уђем  унутра и одмах схватим   одакле   допире, схватим да су то пракљаче. Упутим се , станем испред њих и накашљем се : „Ехм, ехм, ја могу да вас чујем ако нисте знале.“ „О, стварно? Нисмо знале Рамзесе.“  „ Да, баш смо разговарале о томе колико нам недостају наши стари дани“- рече друга .  „А шта вам  највише недостаје?“ упитах ја.  „Недостаје нам да будемо од користи, да нас људи употребљавају, доста нам је да само овако тупо стојимо и будемо попут  украса. Осећамо се бескорисно“ – рече трећа.  „Да“рече прва од њих“некада нас је наша власница Јелена употребљавала свакодневно. Она је била професионална  праља, то јест прала је људима  одећу и веш за новац а ми смо јој свакодневно помагале у њеном раду. Зими би водом напунила лимену каду или велико буре и поставила би неку од нас  усправно и трљајући мокар  и насапуњан веш о нашу површину  скидала  прљавштину  са њега. Лети би нас заједно са вешом донела на реку и тако прала веш на обали. Сапун који је користила био је домаћи сапун од свињске масти, није имао никаквог мириса. Ретко ко је у то време могао да приушти финији сапун, поготово  га не би трошио на прање веша.  Јелена је волела свој посао, била је вредна. Волела је да пева док ради и није се никада никоме жалила. Међутим, како  је време пролазило, она је старила и све јој је теже падало да ради, на крају више није могла. Њена  снаха је уместо ње преузела да пере веш.  И она је исто тако мукотрпно радила, дуго, дуго.  А онда, у  време  Јеленине унучади  стигле су прве  веш  машине. Јеленин унук и жена његова, обоје су радили и могли су себи да приуште  једну од њих. Било је то право мало славље кад је донета кући и намонтирана. Частили су све суседе  и пред гостима свечано су  је  пустили  у рад. Гомила је задивљено гледала како машина  окреће веш, како пребацује са једног програма на други. Ни слутили нисмо да ће то означавати наш крај. Те исте вечери  однете смо у подрум, и тамо смо биле док нисмо извађене, очишћене и донете овамо. Ето то је наша прича . Прича о неправедно заборављеним стварима.“

То би било све за данас,  а сада на играње до нових прича. Поздравља вас Рамзес.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *