Ленкино огледало за призивање духова
Поздрав другари, видите да ја не мирујем, увек сам у потрази за нечим новим чиме ћу да вас обрадујем. Ми мачке много волимо да се завлачимо на свакаква места и да сазнамо нешто ново. Баш волим што сам мачка, мрњау. А сада , а сада, а сада… Рамзес приче прича… Поседајте сви у круг. Да видимо, како иде наш тајни знак? Десна рука на десно ухо, лева на лево и кажеш: „ Причај ми:“ а ја теби кажем „Причам ти“.
Данас вам Рамзес доноси причу о једном огледалу. Ко је плашљив, може комотно да прескочи ову причу, данас само они најхрабрији могу да слушају. Зашто би једно огледало било толико интересантно , питаћете се. То сам се исто и ја питао у почетку; ми мачке баш и не волимо огледала, не свиђа нам се она друга мачка коју у њему видимо. Сто му мачијих бркова, колико сам пута безуспешно покушавао да се потучем са противником који ме из њега вреба. Изгледа да наша урођена мачија антипатија према огледалима није без разлога; ни ови двоножни огледала нешто претерано не воле. Због чега је то тако, није ми било јасно све до једном. Када сам сазнао за шта огледала још могу да се користе уместо само да рецимо поправиш фризуру. Свих му мишева и пацова, свака длака ми се најежила. А ево и како сам то сазнао.
Сећам се ; ови моји двоножни пријатељи су то огледало донели, носећи га врло пажљиво. Посматрао сам их како га чисте, како га поправљљају и како га најзад каче на зид у ходнику. Већ се спустило вече и сви су отишли, тако да сам у Музеју остао само ја. Након обилне вечере нисам имао шта да радим па сам одлучио да се мало прошетам по ходницима горе доле. И баш када сам се спремао да окренем други круг по спрату, одједном сам зачуо неке нејасне и неразговетне пригушене гласове, као да су ме звали са неке удаљености. Али међу свим тим гласовима и неразумљивим речима једно сам могао да разумем ; „ Рамзесе, Рамзесе!“ Мијау! Кад ми тада нису ови моји лепи бркови отпали од страха. „К…Ко ме зове?“ промуцао сам. „Опрости Рамзесе, ја сам, огледало. „ „Огледало?“ упитах “Па зашто онда звучиш као да имаш више гласова?“ „О томе сам хтео са тобом да разговарам, то је оно што мене мучи.“ „Хајде, не бој се, реци слободно.“ „Видиш Рамзесе, ја звучим као да имам више гласова јер су неки од духова заробљени у мени.“ „Заробљени у теби ? Али како ?“ „ Девојка која је била моја власница, Ленка Дунђерски користила ме је за призивање духова. Тог лета се вратила са свог путовања у Париз и Лондон и свима је одушевљено причала о забави која је била најновији модни крик међу најбогатијима – призивање духова. Како то није могло да се обави без огледала, молила је оца да јој купи једно. Дошли су заједно у стакларску радњу и изабрали су баш мене, јако сам јој се свидело. Још те исте вечери, Ленка је за своје најближе другарице уприличила забаву. На програму; наравно, призивање духова. Од тада, девојке су ме често користиле, мислећи наравно, да је све то игра и шала. Али све је шала до једном, тако се десило и овај пут. Сећам се, као и обично и то вече су призивале духове. Али овај пут, призвале су духа који је био зао и насилан, кренуо је да ломи све по соби и да лупа вратима. Девојке су се уплашиле. Искористио је прилику да пусти на слободу и неке друге духове који нису били добри. Једна од девојака била повређена, бацио је чашу са стола на њу и расекао је. Покушале су све да врате духове назад, чак су звале и свештеника да освешта собу, то је једва помогло. И дан данас, ти гласови још увек пригушено мирују у мени.“
Ја се само преплашено одмакнух и рекох му : „Врло потресно, не знам шта да ти кажем.“ Окренем се и одем.
Ето другари, шта смо данас научили? Не призивајте духове, не играјте се са оним што не познајете. То би било све за данас. А сад на играње до нових прича.
Поздравља вас ваш Рамзес.
Рамзесове приче пише Ана Илић
