Рамзесове приче…

 Уклета слика детета

Поздрав  другари, ево  размишљам шта бих данас могао да представим  мојим  малим  љубитељима  авантуре и добре приче.  Јесам ли вам недостајао? Ви мени јесте, и зато одмах поседајте  у круг и добро се  припремите , јер следи  наш тајни знак: десна рука на десно ухо , лева на лево.  Кажеш ми:  „Причај ми.“   а  ја теби кажем: „ Причам ти.“  А сада … а  сада   Рамзес  приче прича.

Данас  вам ваш Рамзес доноси  једну помало страшну  причу.  Да ли сте икада раније слушали приче о духовима ? Верујете ли у њих?  Многи кажу да  ми мачке можемо да видимо  оно што је  са он стране , невидљива бића попут духова, вештица и томе слично. Сто му  угојених  мишева, раније лично  нисам  виђао ни једног, али од како сам у  овом Музеју… Тако ми се сасвим недавно десило  нешто што  мислим да ће вама бити интересантно .  Већ сам вам једном  говорио  о   једном  уклетом предмету, а данас ћу вам говорити о још  једном . У питању је једна  слика, а како је  она  доспела  овамо, па  то је врло интересантна  прича.

 Шетам ја  са мојим двоножним  другаром  по  Музеју, кад  одједном, појављује  се на нашим вратима нека стара  жена. Била је  сва умотана у неки  велики  шал  неодређене  боје, носила је нешто у рукама.  „Добар дан,  ја сам дошла јер имам нешто да поклоним  вашем музеју.“  „Заиста?“ рече  један  од мојих двоножних пријатеља „ А шта би то било?“  „Па ево ово.“ рече и  у  руке  нешто мало веће свеске  А4 формата, умотано  у бели папир  и повезано  танким  ужетом  од  кудеље.   Да будем  искрен према вама , мени  је ова жена деловала  врло сумњиво и  застрашујуће;  очи  су јој  биле  некако чудне, и бојао сам се да погледам у њих, а и она је  чини ми се избегавала контакт очима.  „Да ли би било  паметно ово да прихватимо?Погледај је.“  кажем ја мом  другу.  „Рамзесе  не  буди  толико сумњичав.“  одговори он.  А  затим се обрати  њој : „У   реду  госпођо ,  хвала  лепо. Како се зовете  молим?“  „ О, ја бих желела ако може да останем анонимни донатор. Не бих да се рекламирам.“   Са тим речима је отишла.   Слика је била у релативно добром стању и није било потребно много труда око рестаурације.  Да је била грешка  што смо прихватили слику,  у то смо имали прилку  да се уверимо неколико даан касније.  На први поглед ,она није  ниша посебно. На њој је приказано  мало  риђокосо  дете   у седећем положају обучено у белу хаљиницу са плавим појасом око струкића   и ручицом подигнутом у вис. Дете  је изгледало врло мало, није могло бити  старије  од  две до три године.  Седело је на  неком  поду и  сноп светлости са прозора обасјавао га је .  Међутим,  наједном сам почео да сањам  чудне снове, да не кажем кошмаре ,  скоро сваку  ноћ са дететом у главној улози. У мојим кошмарима његове плаве очи  постале су црне без зеница, осећао сам страх.   Убрзо сам схватио да нисам  једини,  сви моји двоножни пријатељи  су  доживљавали иста искуства .  Пошто смо то одлучили да игноришемо, ствари су постале агресивније.  Моји двоножни пријатељи су доживљавали да им се предмет помери  на неко друго место а они  би се заклели да су га баш ту оставили.  Када смо и то изигнорисали,  пред нашим очима  ствари су саме почињале да се померају па чак и лете.  Сви  смо врло брзо схватили да то некако има везе са сликм. Али како?  Да је у питању нека натприродна  сила,  у  то више  нико није ни сумњао. Питање је било  каква је то наприродна силас и како се са њом борити.  Најгора је била просторија у  којој се слика налазила. Тамо се  нико од нас скоро и није усуђивао да уђе.  Да бисмо утврдили да ли је претпоставка тачна, један од мојих двоножних другара  и ја  смо ушли унутра на свој ризик. Наравно ствари су летеле по соби. Бојали смо се ако је слика запоседнута да би  и друге слике из Музеја могле врло лако бити исто тако запоседнуте.  Пришли смо слици. Мој компањон је изговорио : „   Ко и шта год да си  ти који се налазиш у овој слици  напусти је.“  Само се зачуо језив смех. Хахаха. „Наређујем ти да  сместа напустиш слику.“ На наш ужас, слика се променила пред нашим очима. Позадина је постала црна а дете је добило црне очи без беоњача баш као у кошмару. Зраци сунца су се претворили у беле мртвачке главе  од дима.  „ Никада ви мене нећете истерати. Знате ли ви  ко сам ја?  Ја сам  Абраксас, и ова слика је кориштена  за призивање мене.  А стара жена  је слику овамо донела  јер ние знала више како да ме се отараси.“ Не знајући шта да радимо,  ми   позовемо свештеника и он освешта слику.  Од тада, слика стоји  у Музеју и нисмо имали проблема са њом. 

Ето другари, то је све за данас.  Порука приче је да не узимате ствари од непознатих људи. А сада на играње до нових прича. Поздравља вас ваш  Рамзес.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *