Скочи на садржај

Рамзесове приче …

Грађанска  соба  са краја XVIII  и почетка XIX  века

Поздрав другари! Ево мене поново после дуге паузе. Надам  се да сте ме се зажелели, јер ја вас Бога  ми  јесам. Ваш другар Рамзес  поново прича своје приче. Направили смо стварно дугу паузу. Ја сам био мало заузет, мачија  посла…знате. Иначе, добио сам другарицу, Неит.  Мачијих му  бркова, нисам више сам, што је добро, ми мачке смо ипак друштвене животиње и не волимо самоћу, осим кад ловимо.  Али  о Неит ћу вам причати други пут, много детаљније. Зато, да видим да ли сте заборавили наш тајни знак? Десна рука на десно ухо, лева на лево.  Ви  кажете: „Причај ми“ а ја  кажем  „Причам ти“.

Причам вам данас о грађанској соби са краја XVIII и почетка XIX  века. Сад ћете ме сигурно питати „Рамзесе а због чега си баш ову просторију одабрао? Па  морам да вам признам, ово ми је најлепша просторија у овој згради.  Ова соба је замишљена као мешавина спаваће собе, радне собе  и салона. Сто му мишева, колико су само ови кревети  неудобни. Морам да вам признам да сам се једном приликом ушуњао и легао на један од њих. Тако ме је заболела свака кошчица. „То није добро место за лежање“ закључио сам „па како су онда људи на овим креветима спавали?“ 

Као одоговор на моје питање, из правца  кревета стиже глас: „Преко овога су стављали душек пуњен сламом.“ „Молим, ко је то рекао?“ помислих“Ма опусти се Рамзесе, навикао си да ствари причају.“  „Е па тако је већ удобније“ одговорих. „Ја сам овде најзанимљивија. Ја сам комода са прибором за чај, колико сам само пута кориштена.  Стајала сам у  кухињи, где се кувала и припремала храна. Млада служавка би силазила са горњег спрата и  са неке од мојих полица бирала је прибор из ког ће служити чај. Затим  би из металног чајника сипала у један од ових порцеланских  и на крају поређала на тацну и отишла на горњи спрат где су господари живели. Слуге су боравиле доле а господа горе. Оо, да само знаш колико сам се  прича о газдама и слугама  наслушала, мојој причи не би било краја.“ „Хаха, чудна ми чуда“зачу се глас“ кухиња најзанимљивији  део куће?  Па то није  било никада.  Ја сам овде  најзанимљивији. Ја сам овде најзанимљивији, молим, сви знају да су  се најузбудљивије и најважније ствари   одигравале у салону. Ту су господа   доводила   своје  госте“ рече   дрвени лепо урашени  сто са две столице , прекривен   ручно хекланиим столњаком и тацном са  посудом за шећер и  две  шоље на себи.  „Колико  сам“ продужи  он “  имао само прилика да слушам  паметне разговоре. Људи које сам ја имао прилике да видим и чујем били су толико лепи  и елегантни, било  је стварно уживање гледати  их и слушати.“ 

 И тако, ко зна  колико би трајала њихова расправа да ја сам нисам  прекинуо све то и рекао: „ Е баш сте мио чудни. Свађате се око тога  ко од вас представља најбитнији део куће,  ја лично мислим да је сваки део подједнако  важан и тачка.“  Љутито дигнем свој реп у негодовању и демонстративно одем.

 Ето другари, то је све за данас.  А сада на играње до нових прича, поздравља вас ваш Рамзес.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »