Гудсвеорд-Германски мач
Другари, поздрав, јесте ли спремни за нове приче ? Ја сам оран и одморан и зато ћу вам данас причати једну интересантну причу. Витезови и даме, мускетари, наћулите ушице јер поново причамо причу о оружју. Да будем тачнији, данас причамо о мачу. Јесте ли гледали или слушали нешто о краљу Артуру и његовом Екскалибуру? Е па данас ћемо говорити о једном таквом . Децо , што ја волим мачевање. Знате, док сам био на улици уживао сам да посматрам дечаке како се мачују, било са пластичним мачевима било са дугачким дрвеним гранама. О, камо среће да имам прилику да посетим неки замак са оним великим мачевима окаченим на зид. А сада, поседајте сви у круг, прислоните десну руку на десно ухо, леву на лево и гласно изговорите : „Причај ми!“ Нека то од сада буде наш тајни знак.
Шетам вам ја, моји витезови и дамице овим мојим Музејем,и таман да прођем мимо једне од витрина које висе у ходнику на зиду када иза себе зачујем неки глас : „ Ах, где је мој господар, зашто ли ме је оставио на овом тихом и усамљеном месту? Зашто не жели да ме узме назад себи, зар му нисам верно служио?“ и потом уздах. Свих му мишева и пацова, свака длака ми се најежила од страха а реп ми се раширио толико да је подсећао на пајалицу. Ја се окренем и упитам : „ Ко је то рекао?“ Право да вам кажем витезови и дамице моје није ми било баш свеједно, нисам могао да проценим одакле глас долази.
„Ја сам рекао, мене си чуо.“ одговори глас. „А ко је то ја?“ „Зашто се не окренеш и не погледеаш?“ И ја се окренем и из неког разлога уперим поглед ка германском мачу из времена сеобе народа, ил сам барем тако чуо ове моје двоножне да га тако зову.” Да, у добром правцу гелдаш.“ Ја, сав збуњен упитам : „ Сто му мачјих бркова, да ти ниси германски мач? Тако ми изгелдаш, имаш све одлике; дугачак и тежак мач за две руке. Сигурно су витезови годинама морали бити тренирани да те користе.” Чудна справа са поносом у гласу објави: „ Тако је, витез би од седме године свог живота био трениран да користи мач и опрему за борбу; прво као штитоноша а потом као витез. Витез је морао да научи да користи у борби оружје, поготово мач; да тежак мач замахне муњевитом брзином. Сваки витез је имао свој мач који је имао име. Сећам се када ме је мајстор Гилберт исковао за витеза Рандолфа. Он и ја смо се дружили годинама, заједно смо видели много битака. Назвао ме је гудсеорд. Колико пута сам му спасио живот у борби. Једном приликом ми је , држећи ме у рукама и чистећи ме јеленском кожом , са сетом у гласу рекао : Само ти си ми одан и веран. Много је тужан и трагичан човек био мој Рандолф. Док није дошла госпа Матилда. Никад нећу заборавити ручице малог Алберта, Рандолфовог сина како невешто рукују мноме. Остао сам Алберту у наслеђе. Био сам сретан што после оца ратујем и уз сина. На жалост, мој Алберт је пао у борби а ја сам остао да лежим поред мог господара, све док ме нису ископали и донели овде.“
Ето друштво, то је била прича мача Гудсвеорда, до следеће приче поздравља вас ваш Рамзес.
Рамзесове приче пише Ана Илић