Прогнани Темплар- Средњовековно оружје
Поздрав другари, ево мене поново. Направио сам малу паузу, уморио сам се и ја. Али добро, барем имам свашта новог и занимљивог да вам испричам. Сигуран сам да сте се и ви мене ужелели барем колико и ја вас. Нестрпљив сам да са вама поделим један врло интересантан догађај . Дечаци, ако волите витезове и оружје и играте се мачевања , онда добро наћулите уши јер ово је прича баш за вас. Данас ћу вам говорити о средњовековном оружју. А наравно кад је реч о средњовековном оружју , ту су незаобилазни и свима омиљени витезови. Зато поседајте сви у круг, данас ћемо бити као витезови округлог стола.
Нађем вам ја тако једном неко згодно месташце и заспем, ништа чудно, ми мачке много волимо дремку. Чим сам склопио очи, зачуо сам неки глас: „Врати ми моје оружје! Врати ми моје оружје!“викао је претећи глас. Ја се тргнем, сто му мачјих бркова шта је ово. Осврнем се, и опипам се. „Добро је“ рекох себи“читав сам, од врха репа до бркова.“
Таман кад помислих да је све у реду погледам испред себе и имам шта да видим; преда мном је стајала висока фигура обучена од главе до пете у нешто метално, могао сам само очи да му видим. „Ах, одлично, нашао сам своја копља.“
Кад сакупих мало храбрости, рекох : „Извини друшкане а ко си ти и одакле ти право да упадаш овде?“ “
„Ја сам Роже де ла Тур, витез од Овернија. Припадник сам витешког реда, темплара. Мада су нас прогнали и сада смо се раштркали по свету. Ми смо увек били главна војска у ратовима. А ово оружје је моје, изгубио сам га у битци.“ „Какво је ово оружје?“ „Ово што овде видиш су, као што већ рекох бојна копља. Ми витезови њих користимо кад смо на коњима и јуришамо на непријатеља. Само уперимо право у њега и на лицу места га убијемо или ранимо. Копља спадају у хладна оружја, што значи да се не користи никаква ватра кад их употребљавамо, само снага руку. Копље је било део опреме заједно са мачем, луком и стрелом и оклопом. Оклоп се састојао од доње тунике састављене од много малих металних прстенчића, то иде преко одела, преко тога навлачио се тешко пробојан метални оклоп са кацигом, неке кациге су имале и визир. То је мали поклопац преко очију, да противник не би ослепео ратника у борби. Ми смо своја бојна копља и мотке у рату користимо а у миру вежбамо на турнирима. О, како су сјајни наши турнири; шаренило боја, трубадури, даме. Трубадури и трувери су код нас витезови певачи који су задужени за забављање гостију.“ „А откуд ти овде?“ „Ја сам овамо допратио своју сестричину Хелену. Овде смо остали, Фрушка Гора је по нама добила име – Франци. Тврђава Бач је такође наше дело.“ „Рамзес, Рамзес. Рамзес, буди се!“ Ја отворим очи и затичем себе како лежим испод витрине са средњовековним оружјем. „ Где нестаде витез? „ помислих.
Ето другари, то је све за данас. Ово вам је моја прича, а да ли је јава или сан, просудите сами. До нове авантуре поздравља вас ваш Рамзес.
Рамзесове приче пише Ана Илић