Скочи на садржај

Рамзесове приче…

Портрет жене-рад непознатог аутора

Поздрав  другари, ево поново вашег водича Рамзеса. Како ја волим да поделим са вама све ново што видим и сазнам, а сазнам много јер ми мачке смо рођена њушкала, данас  вас  водим у галерију  мог Музеја, желим да вам причам о слици која  ми је привукла  посебну  пажњу.  Волите ли да цртате или сликате?  Ако је одговор да, онда је ово прича баш за вас. Зато, поседајте у круг, заузмите места  и припремите се да данас чујете причу  о  једном  портрету  и због чега је посебан.

Сећам  се дана када сам први пут приметио овај портрет. Било је то кад сам тек стигао у Музеј и почео полако да се на њега навикавам.  Како бих  се  што боље упознао са мојим новим домом, ја сам ишао из собе у собу. Пажљиво сам осматрао, упијао све боје, мирисе, звукове. Није да се хвалим друштво али ми мачке  имамо и до неколико пута оштрија чула од људи. Што је разумљиво, ми смо предатори тј. животиње  направљене да лове. Иако, наравно немамо девет живота, шалим се.

Пролазио сам  испод тог портрета, и одједном сам имао неки чудан осећај, као да ме неко гледа. За оне који  не знају, портрет је слика неке особе, и ако уметник на пример сам себе наслика то се зове ауто портрет. Портрети су, децо, уједно  говорили и о томе какав је неко био као особа.  И зато ме је изненадило када сам запазио да  десна рука  ове непознате жене  није у ствари рука, већ шапа, мачија шапа. Другачије портрет не би неку посебну пажњу ни привукао; озбиљно лице  старије жене у строгој тамној одећи. Децо знате ли шта је гротескно ? Гротескно је нешто што је и смешно и страшно; у сликарству , спајање људских делова тела са животињским  се назива гротеска. Ето прилике да  вам одржим час ликовне културе. „Мора да није била добра особа“ помислих „чим су је насликали са мачијом шапом. Питам се због чега ли је сликар то урадио, шта му је скривила.  Зато што су обично додавали животињски део тела ако неко није баш био добра особа.“

И кренем вам ја  да се удаљавам од портрета  али не могу, неки осећај не да ми мира. Станем ја испред портрета, гледам у њега и знам шта  следи; обратиће ми се. Следећег тренутка то се и догодило.  „Гледаш ме ?“ Затечен мало овим, ја промуцах: „Ддд…да.“  „Видим чудиш се што имам мачију шапу.“, рече жена са слике. „Да, чудно ми је. А ко сте ви и зашто то? Ако смем да питам.“ одговорих.  „Наравно да смеш да питаш.  Ја се зовем Марија. Ову шапу је сликар мени додао зато што су сви који су ме знали и чули за мене, знали да сам била  прилично окрутна и захтевна према својим слугама и надничарима.  Ја сам била жена једног изузетно богатог трговца, наше имање је било огромно и имали смо пуно послуге. Радници и слуге су нам цео дан радили тешке послове. Нисам ни децу штедела.  Међутим, оно што је људе наљутило  је то што сам једну бледу, мршаву и неухрањену девојчицу натерала да сама сече и цепа дрва. Она се повредила и на жалост  остала је инвалид. Нисам баш тако хтела. Њени родитељи су ме тужили, али ја сам  платила да прођем без казне.  Данас мој дух не може да се смири.“ , рече тужно Марија. Ја се растужих и рекох: „Марија буди у миру. Покајала си се за своје грешке и то је довољно.“ „Хвала ти“ рече она и портрет поново  ућута и као и пре, озбиљно мирно лице. Ето драги моји, то је све за данас. До следећег виђења воли вас Рамзес.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »