Рамзесове приче…

Демон Пазузу-уклета фигурица идола  из периода сеобе  народа

Другари, плашите  ли се мрака? Да ли волите страшне приче?  Вечерас је права  прилика за све оне који воле  приче страве и ужаса да нам се придруже у овом нашем кругу око логорске ватре. Зато сам баш и одабрао да вам ову причу испричам у касне сате, да буде занимљивије. Ко се боји,  нека вечерашњу причу  не слуша.  Данас  примамо само оне најхрабрије. Јер вечерас вам ваш Рамзес прича страшну причу  о уклетој фигурици  идола демона Пазузуа.

Сећам  се дана када је ова фигурица била донета. Стојећи на степеницама, посматрао сам два човека како опрезно уносе  неку кутију средње величине. Из неког разлога, обојица  су покушавала да држе одстојање од ње, ни један баш није имао жељу да је дотакне. Посматрао сам их како са крајњим опрезом постављају минијатурну фигурицу у стаклену витрину. „Ово је баш чудно“помислих „понашају се као да је цела фигурица толико крхка да ће се распасти сваки секунд. Погледај како се одаљују од ње.“ И вероватно бих и заборавио на тај детаљ, да се фигурица није потом сама наметнула мојој пажњи. Припремите се да чујете и како…

Било је то једне ноћи, касно, нисам сигуран можда је била чак и поноћ. Сви су одавно већ  отишли, и као по обичају, ја сам остао сам у Музеју. Наравно, никада ме нису остављали у потпуном мраку, увек би било упањено  по које пригушено светло  како би неко могао да ме обиђе током ноћи и провери да ли ми нешто треба. И баш сам  одлучио да се прошетам ходником последњи пут пре него што се вратим у своју  собу на спавање. Загледао сам се у једну витрину на крају ходника јер ми  је пажњу привукла нова фигурица. Била је плаве боје, крилата са главом пса, телом човека, репом шкорпиона, канџама  лава и птице. „Бах, не бих волео ово уживо да сретнем.“помислих, и окренем се назад. Нисам могао да се отресем чудног осећаја да су нечије очи приковане за моја леђа.  Ипак, вратих се у собу и легох у кревет. „Готово је да сам у сан пао каод је неко закуцао,  Пред собна ми врата стао, куцајући тихо тише“ сетих се стихова кад зачух једва чујно куцање на вратима, или боље да кажем гребање. Сто му мишева, ја сам мачка и знам како звучи кад неко гребе по вратима, то је оно што ја радим. Срце ми сиђе у пете од страха. Врата се  отворише. На њима је стајало, главом и брадом створење  које је представљала фигурица. Од страха, повукох се назад. „Шш…шта си ти?“ једва чујно промуцах.  Фигура се зло насмеја: „О, ја имам много имена али ме зову Пазузу. Ја сам демон суше и ветрова  древног  Вавилона, био сам поштован 7-8000 година  пре нове ере.“  „Ако си демон древног Вавилона, како то да си овде?“ „Ех смртниче, много тога ти не знаш. Фигурица  која је сада овде је уклета. Ја сам је уклео да свако ко покуша  да је се отараси на било који начин, помери са њеног места или покуша да је уништи, доживи неку несрећу. Онај глупан од археолога, Шмит, ме је померио. Мене…Пазузуа? Какво непоштовање. За казну сам учинио да му син јединац изврши самоубиство а он од бола полуди.“ „Добро“рекох, „али испричај ми како си овде завршио. Демон древног Вавилона није нешто што се овде виђа.“ „Да, а ја ћу овде бити докле год је и  објекат који ме представља  у овом Музеју. Ту фигурицу је наручио један човек из Вавилона  да  заштити свог сина од моје ривалке демонице   Ламашту. Како на жалост нисам могао помоћи дечаку, он реши да је прода. Бесан, ја  је прокунем.  Од тада та ствар  је прелазила из руке у руку и доносила несрећу власницима.

Задњи власник је био један римски племић који је украо фигурицу током заузимања Јерусалима. Пар месеци  након тога, породица му умире од непознате билести.“ Ово натера авет на грозан смех, демонски. Ја задрхтах од његових речи и смеха.  „Потом је фигурица  лежала у земљи док је није нашао онај археолог, данас је овде.“ „Али чекај“рекох „зар древна божанства и демони не изгубе моћ кад људи престану да их поштују?“  „О не драги мој, нису мене заборавили.  Ја сам божанство/демон на које људи најчешће помисле кад говоре о древном Вавилону. Чак сам се и у филму појавио. Јер ја видиш, нисам чинио само зло људима, већ и добро. Ја сам  људе штитио од других злих сила. Нарочито труднице, мајке са малом децом и друге осетљиве људе. Ја сам доносио сушу и глад али и  поплаве.  Изгледам страшно али нисам увек бивао.“

Схвативши да   није више безбедно за мене да будем у његовој близини, ја рекох : „У реду Пазузу, иди  у миру тамо одакле си дошао,у тамну ноћ.“ У то се однекуд петао зачуо и он нестаде.

Ето то је све за данас другари, видимо се у некој новој авантури, поздравља вас Рамзес.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *