Држач за мастионицу и перо
Поздрав другари, како сте ми? Ево поново вашег Рамзеса. Питате ли се о чему данас причамо? Ја са нестрпљењем чекам сваки нови дан да се дружимо и заједно сазнајемо нешто ново што до тада нисмо знали. Како се ми лепо допуњујемо, зар не? Наша данашња тема има везе са писмом и писањем. Да ли сте се икада запитали како су људи писали некада, пре него што су измишљене графитне, хемијске оловке и налив пера? Шта су користили , како су употребљавали свој прибор за писање и како су га одржавали? Обзиром да уопште није било лако доступно и приступачно, што значи да није могао свако да приушти. Ако останете чућете. Надам се да нисте заборавили наш тајни знак ; десна рука на десно ухо, лева на лево. Кажеш „Причај ми“ а ја ти кажем „Причам ти“. Удобно се сместите и поређајте се у круг. Данас причамо причу о држачу за мастионицу и перо. Па да почнемо.
Оног тренутка када су људи измислили писмо, тада почиње историја. Први писани трагови појављују се негде око 4 до 5000 година пре нове ере, и на древном Блиском Истоку, у древном краљевству Сумера и Акада. Постојало је додуше и Хетитско писмо којим се писало у Уру, Лагашу и другим првим градовима државицама на простору Месопотамије, али је сумерско писмо било први уређен систем знакова. То писмо је било пиктографског карактера, што значи да је било сликовно- једна реч једна слика, ово писмо је потом поједностављено у клинасто. Клинасто писмо је названо тако због начина на који се писало. Наиме, трском или штапићем су се урезивали знакови у влажну глину која се потом сушила на сунцу. Ти знакови су личили на клинове и отуда клинасто. Писмо које ми данас користимо изумели су Феничани , народ са источне обале Средоземног мора. Потом су га преузели и модификовали Грци и Римљани , да би смо га преузели ми данас. Називи два писма која се користе у Србији јесу азбука и абецеда(алфабет) и настали су према почетним словима. У антици се писало дрвеним писаљкама на навоштеним таблицама. Потом се у средњем веку писало на пергаменту пером и мастилом, и то не било којим него гушчијим. Пергамент је комад штављене (сушене) коже. Мастило се добијало на разне начине, између осталог из неке израслине на дрвету храста. Како се писало мастилом, морала је постојати посебна справа где се одлагала мастионица са мастилом и пера за писање, као и перорез (нож за оштрење пера и отварање коверата за писма). Та справа је била држач за мастионицу. Обично су могле да стану две мастионице , пера за писање, перорез као и восак за печатирање писама. У зависности од богатсва власника, могле су бити од различитих материјала. Неке су биле права уметничка дела израђена од различитих метала, некад чак и племенитих, а неке су биле једноставне и од обичног дрвета. Када су деца званично почела да похађају јавне /државне школе, другом половином XIX века, њихове мале кутије за школски прибор подсећале су јако на држаче за мастионицу, отуда и назив перница. Некада су тешке масивне, дрвене школске клупе, такозване скамије имале рупу за мастионицу и место за метална пера која су тада ушла у употребу. Дуго су се писани задаци у вежбанкама писали налив пером. Човек који је користио перо и мастионицу није могао да погреши при писању јер није имао начина како да поправи грешку или обрише. Такође морао је при себи имати упијач за вишак мастила и прах који се просипао преко папира како буи се мастило брже осушило.
Ето другари, то би било све за данас. Поздравља вас ваш Рамзес.
