Метални чајник
„Ехеј, вода ври! Хоће ли неко доћи да се побрине?“ Шетајући чујем ја глас. Мрднем ја својим репом и покренем се у правцу одакле долази галама. Сто му китњастих репова, поново неко комешање! Може ли и један дан да прође без тога, тако ми свих ћуфти у сосу(мрњау, тако ми се једу сад). Питам се из које ли то просторије долази? Сад ћу ја то да испитам. Опрезно, ногу пред ногу, полако прилазим. Баш не волим кад ми се овакво нешто дешава, али добро. Приђем на крају , упитам ја шта је ово и чему толика вика. Наравно, добијам очекиван одговор „Понекад потпуно заборави где се налази и мисли да је још увек у кухињи на шпорету , да је још увек у употреби .“ „Хм“ рекох ја „видим да се то овде врло често дешава. Да ствари и не знају да су покварене и да се више и не користе. Носталгија је овде , колико сам схватио, нека врста акутне болести .“ Носталгија је, децо моја, када осећате да вам нешто недостаје, и то јако. Мада најчешће се односи на то када вам недостају нека места где сте боравили или која сте посећивали. „ Па шта да се ради, тако је. Није ни лако ни једноставно помирити се са чињеницом да више ниси потребан.“ Рече неко, очигледно бранећи ову металну ствар са носом. „ А извини, да ли би био љубазан да ми објасниш шта си ти ?“ „Ја сам метални чајник. Мене су купили у једној малој ковачкој радњи. Цео свој рок трајања провео сам у кухињи на шпорету куварице код једне врло богате породице. У мени би куварица загревала воду за чај или неке друге напитке. Сећам се како је, једном кад вода проври, сипала пажљиво кипућу воду у порцеланске чајнике напуњене осушеним листовима чаја и ређала их заједно са порцеланским шољама на тацну и давала младој служавки да носи чај горе у просторије где господа примају своје посете. Такође је у мени загревала и воду за облоге и друге врсте лечења. Колико је само пута доктор долазио у кућу и захтевао лавор топле воде за свог пацијуента. Нарочито када би у питању била упала плућа или нешто слично. Увече би вода била загревана за купање у великом лонцу на шпорету, пре него што је измишљен бојлер који омогућава сталан доток топле воде. Нарочито недељом би се загревало јер се прала и коса. Веровали или не, али људи се у прошлости нису купали сваки дан као данас, увече су прали можда само ноге и нешто што би било неопходно опрати, нису се прали комплет. Или бар нису могли толико детаљно као данас. Вода би се у чајнику загревала за случај да треба допунити топлом водом или добро испрати сапун из косе. Јер шампон је измишљен много касније, људи су косу прали ручно израђиваним сапунима. Наравно, није као да је томе било шта фалило, шта више неки сапуни су били изузетно здрави за косу. Али то је обично јако дуго трајало, и вода би се на крају и охладила. Знам да ће ово некима звучати грозно али понекад се дешавало да више од једне особе користи исту воду за купање. Што значи да је када била једном напуњена и након што би је једна особа употребила, одмах затим би је употребљавала и друга, нису мењали воду. Ех, то су били дани.“
Ето драги моји, то било све за данас, поздрав од вашег Рамзеса.
Рамзесове приче пише Ана Илић
