Рамзесове приче…

Старе и ретке књиге

„Уф, не знам ни сам шта да радим. Тако ми је досадно.“ Размишљам ја једног јутра, шетам кроз овај мој Музеј.  “ Сто му мишева и пацова, јурцање за бубама врло брзо умори и досади. Ови моји двоножни понекад стварно умеју бити незанимљиви, неће са мном да се играју. Ми мачке смо навикле на акцију.“   Моји бркови су у стању приправности, спремни.  Улазим полако у једну од просторија.  Кроз прозор видим како напољу пада киша и дува  ветар.  “ Биће ово  прилично дуг дан „ помислих ја.  Не знајући шта да радим, приђем  великом  ормару са полицама .  “ О, добро  је да се неко коначно и нас сетио. Толико се осећамо заборављено, да је то већ напросто тужно.“  Зачух глас који је долазио из једне од великих књига  које су стајале на полици. “У реду Рамзесе, није као да ниси навикао на ово. Причале су ствари са тобом и раније. „ рекох себи.“Никада се нећу навићи на ово,  зар не? „ рекох полугласно, више за себе. Зачух како се неко благо насмеја и рече “Изгледа да не. „  Погледах  у књиге које су стајале преда мном. „ У реду, колико ја знам , ви сте књиге и налазите се у овом музеју зар не?“ „Тако је“ рече једна од њих “ ми смо  доста старе , неке од нас су чак и врло ретке.“  „Да“ рече друга  „ овде  нас има  различитих.  Неке књиге су романи, неке су драме  а неке су лексикони , па чак и верских књига има међу нама.“  „Нисам знао да може да постоји таква разноликост међу књигама.“  Био сам више него знатижељан да чујем и њихову причу.  „А  извини шта си ти? Ми никад нисмо виделе створење попут тебе.“  рече једна од њих.  „Изненађен сам, навикао сам да мислим да књиге имају све одговоре.“ рекох  „ Ја сам мачак.  Има ли негде можда у некој од вас нешто о врсти којој ја припадам?“  „Има у лексикону. Ми лексикони смо некада били  изизетно важан део учења. Данас смо на жалост само пропратно средство.“  Рече са  јасним призвуком сете у гласу.  Разумео сам, од кад сам у овом музеју научио сам  шта значи бити стара, скоро одбачена и непотребна ствар. Научио  сам колико поноса пружа сама помисао да си некоме потребан.  „На жалост“ рече једна друга књига “ а свака од нас овде штампана је по наруџбини . Књиге некада нису биле лако доступне. Чак и када је измишљена штампарија, књиге ипак није могао приуштити баш свако. Многе богате породице су се поносиле својим библиотекама препуним егзотичних наслова, књига на различитим језицијма. Кад само помислиш да су се некада напросто такмичили ко ће сакупити више књига  и чији ће наслови бити  модернији. Да, књиге су некада биле део моде. Многи наслови који се данас читају као класици- књиге које имају вредност у сваком времену  и могу да важе увек и свугде, некада су били најновији наслови. Књиге су некада биле једини прозор у свет, један од ретких начина да се нешто сазна. Данас када постоји толико других  начина  да људи нешто науче, све мања је потреба за књигама.“ „ Да“ рече друга “ и ја сам исто приметила да је људи који читају све мање. „ “Ја чујем да људи имају све мање стрпљења да  одвоје време за читање књиге. Чула сам да деца школске лектире  више скоро и не читају, већ проналазе већ препричане на интернету. Штета. „ “Рамзесе, шта мислиш, хоћемо ли изумрети?Хоће ли хиљаде година писане речи и усавршавања књиге завршити нестајањем ? „ упита ме једна од њих са страхом.  „Не верујем“ рекох ја „ко жели и воли, увек ће пронаћи начим до писане речи. Ко воли мирис књиге и осећај хартије под прстима, он ће радије одабрати књигу. А таквих ће  увек бити.“

Ето драги моји, било би то све за данас. Поздрав од вашег Рамзеса.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *