Стари котлић и старе кашике
„ Ехеј, вода ври! Хоће ли неко доћи?“ Чујем из једне од просторија . Свих му мишева и пацова, каква је то галама? „Шта се то дешава?“ мислим у себи,“Боље да одем и проверим. „ Отварам врата и улазим унутра. “Ко то виче? „ упитам. “То котао виче, јадничак, понекад тако заспи и сања да је поново у својој кухињи и да је леп и сјајан као некада. Да је и даље у употреби. Сиротан, баш му тешко пада. „ рекоше ми кашике.“ Хм, да.“ одговорим ја сажаљиво и накривим леви брк. „Да ли се то стално дешава са њим?“ упитах. “Требао си да га слушаш пре неки дан, сањао је да се у њему подгрева неки преостали паприкаш и викао је неку Добрилу. „ рече друга кашика. Ја се насмејем. “ Свих му мачијих бркова, тај баш зна шта је добро. „ и језиком олижем уста, замиљајући да једем . Као и све мачке увек сам гладан и расположен за грицкање. Све је сито само очи нису. “ А да ми њега пробудимо? „ питам их. “Наравно, то ми увек урадимо кад он мало претера са својом галамом. Ко би помислио да колић може да месечари, свашта. „ рече трећа кашика. “ Хееј, буђење!Хееј, буђење друшкане!! „ рекох ја и притиснух шапом котлић. Он се заљуља и тад се трже из свог сна. “ О бого мој, опростите ако сам мало задремао, старост. „ „Мало задремао?МАЛО ЗАДРЕМАО?! Све си нас продрмао својом виком у сну!! „ рекох ја љутито, да сам имао шаке као ови моји двоножни, стиснуо би их у песнице. “О, извињавам се ако сам некоме причинио непријатности али тако ми понекад буде тешко, не могу да верујем да више нисам са својом власницом Добрилом. У реду, ако ћемо право, чешће ме је користио њен син Јанко док је био дечак. Јанко је с пролећа и лета у планини чувао овце у бачијама , нарочито намењеним торовима за овце и у својој колибици би наложио ватрицу и спремио себи нешто за јело. С јесени се враћао у село. Или би он и његови другари заједно лети босоноги трчали по планини у потрази за авантурама. Једног лета, кад је Јанку било тек десет понео ме је у планину са собом и цело лето су ме он и његови другови користили за прављење ручка. Најчешће рибље чорбе, јер су пецали у оближњем потоку. Тридесет година потом, када се Јанко из Босне колонизацијом доселио у Паланку после рата, понео ме је са собом. Убрзо након тога сам завршио на тавану а потом овде. „ “ Знамо колико ти је тешко „ рекоше му кашике “ и нама је, али не дозвољавамо да то толико утиче на нас. Погледај нас, ми смо некада служиле за богатим трпезама у богатим кућама. То може да се види по нама. Али ми смо прихватиле своју судбину.“
Ето, била је ово још једна прича. Поздравља вас ваш Рамзес.
Рамзесове приче пише Ана Илић

