Рамзесове приче…

Келтска копља и посуда

„У освиту модром галија једна тог далеког лета господњег,

Сва бела је дигла под облаке једра и чекала ветар за далек свет,

И сињим морем пловиће и Келте храбре повешће“

Поздрав другари, ево  поново вашег Рамзеса.  Како ми се чини, јуче смо  започели низ прича о народима који су живели на овим просторима. Овај простор је има, слободно могу рећи, врло занимљиву историју, много је народа прошло овуда. Сваки од тих народа је оставио  неки свој траг. Од настанка вас људи , овај простор је био насељен. А ми мачке смо вас у стопу пратиле и делиле са вама добро и зло. Наш лов на мишеве вас је врло често спашавао од различитих болести, и могу рећи да смо врло поносне  на то. Мачка, коњ и пас су човеку помогли да подигне своју цивилизацију. Данас  причамо о још једном народу који је овде живео некада давно. Народу који  је дошао на коњима, храбром ратничком народу, данас причамо о Келтима.  Удобно се сместите, поседајте у круг.  Надам се да нисте заборавили наш тајни знак, десна рука на десно ухо, лева на лево, ја теби кажем „Причај ми“ ти мени кажеш „Причам ти“.

Данас вам ваш Рамзес доноси причу о келтским копљима и посуди, и келтима уопште.  А ево и како сам сазнао више о њима.  Наиме, један од мојих двоножних другара  довео је пријатеља који је оно што ви зовете професор. Очигледно врло паметна глава. Изгледа да су му Келти ужа специјалност, чим се одмах заинтересовао за келтске артефакте у Музеју. Мој пријатељ га је водио а ја сам их у стопу пратио. Кад уђосмо у једну од просторија  , надвио се над  једну од витрина где су стојала келтска копља и посуда,  сто му мачијих бркова очи су му засветлеле као мени кад угледам миша! И тада  је почео да  прича мом пријатељу и мени о Келтима. „ Келти су, знате, били ратнички народ који је дошао  овамо на својим коњима.  Дошли са  једног од места где се срећу Европа и Азија, од Анадолије, одакле се простирала њихова постојбина па до Француске.  Откуда Келти овде? питаћете се.  Будући да су били  полу номадски народ, увек су пратили токове великих река,  па тако су пратили и ток Дунава али и мањих речица око њега и његових притока. Старим народима су водотокови били јако важни као вид саобраћаја јер су били буквално путеви тог времена али и ради исхране (риболов) и  употребе воде за  пиће, обављање хигијене, кување и напајање стоке. Њихов језик и чињеница да су користили коње говори у прилог томе да су били део инвазије Индо-Аријевских односно Индо-Европских народа на европски континент. Не постоји јединствена келтска култура, као што никада није постојала ни јединствена келтска држава, јер верује се да уопште нису ни имали такво уређење. Пре би се то могло описати као лабави савез локалних племена које је повезивала једна култура и исти или сличан језик.  Келти осим што су били ратници, они су такође били и трговци.  Трговали су са Римљанима и Грцима.  Трговали су оружјем, храном, рудним богатствима, напитцима па чак и људима.  Као и већина старих народа, они су били многобожци. То значи да су  веровали у много богова. На жалост о већини њихових божанстава данас јако мало тога знамо. Римљани су последњи ударац Келтима задали и коначно их отерали са историјске позорнице у сенку након Цезарових  галских ратова, када  су погубљене неке од њихових најистакнутијих племенских вођа, између осталог Венсингеторикс и Будика. Повлачећи се из Француске и Анадолије, дуго су се задржали овде. Потом су протерани на британско острво и Ирску, где и данас живе народи келтског порекла.  А међу нама има доста људи који имају келтске гене“.

Ето драги моји, то је све за данас. Ово је била још једна прича о једном од несталих народа. А сада  на играње до нових прича.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *