Рамзесове приче…

Сабља и Црнобради

„Један…два,

Окрет…туше!

Јо хо хо и боца рума!“

Другари, поздрав,  хоћемо ли у још једну авантуру?  Дечаци и  девојчице, маштате ли о томе да  пловите морима и нападате бродове? Хајде, вежите мараму на главу, ставите повез  преко  очију, обујте чизме и замислите да сте пирати.  Сигурно се питате зашто сад баш пирати, е па  сад ћу вам објаснити .  Поседајте сви у круг. Поновите наш тајни знак ставите десну руку на десно ухо леву на лево  и гласно реците : „Причај ми.“ А  ја вам кажем : „Причам ти.“ Причам  вам  данас  једну  малу , занимљиву причу о сабљи.

Донели су је у Музеј и ставили су је на једно велико  и дугачко  постоље. Ја вам другари, као и свака мачка уживам да се пењем свугде, па тако обожавам да се попнем  на то велико постоље обложено црним плишем. Додуше, морам да вам признам друштво да ми се понекад догоди да  остане по који отисак мојих шапа на томе. И тако вам ја заспем и сањам неког огромног двоножног са црном брадом дугачком и раштрканом  као метла како витла том сабљом. Видим га како држи онај њен рукохват у облику  змаја и скаче по огромном броду и њоме сече све пред собом. „Свих му мишева и пацова, какав је ово бој? Како ли му успева кад види само на једно  око? Ово друго је изгледа прекривено нечим.“ помислих ја.  Моји осетљиви брци и нос могли су да осете оштри и слани мирис мора, одједном као да почех да се љуљам.  Таман кад сам помислио да двоножни са брадом и повезом преко очију  неће мене ни приметити, он  управи оно своје једно страшно око  ка мени и рече : „Добро дошао на Црни Бисер! Ја сам Црнобради, капетан  овог брода. Бићеш нам од користи, мишева имамо јаако пуно.“ Ништа не одговорих  Црнобрадом, само погледах у сабљу на коју је био ослоњен. Он, будући да је то приметио рече: „Гледаш моју сабљу? Хм, да много глава је одсекла она, то је мој најбољи пријатељ. Иначе сабље потичу са Блиског Истока, донели су их крсташи у средњем веку а потом и Турци.  Данас војници сабље користе углавном парадно. Са проналаском ватреног оружја, употреба хладног оружја у борби је почела да јењава. Лакша је и згоднија за руковање од  мача, зато је тако омиљена постала. Ова сабља је моја, а ја сам је касније предао официру ратне морнарице који ју је за добре паре продао. То је остало код колекционара док му нису узели, тако је завршила моја сабља у твом Музеју.“  „Рамзес, Рамзес, буди се!“неко виче. Ја се тругнем и затекнем себе како лежим испред постоља са сабљом. Ето другари, то је све за данас,  а сада поздрав до нових прича и нових авантура, ваш Рамзес.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *