Стара учионица
„Ау, што је школа згодна,
Лечи лењост и самоћу,
Ко да ми је кућа родна,
Штета што не ради ноћу“
„Цррр!“ Другари, Недостаје ли вам школа? Ако да, онда јесте ли спремни за један посебан час? Данас вас Рамзес води у једну учионицу. Уместо свесака и оловака, видећете воштане таблице и писаљке као и старе ђачке књижице и слушаћете како су деца носила школске униформе. Да, добро сте ме чули, униформе. А сада за мном у ред по двоје .
Пошто сам ја један љубопитљив мачак и волим све да знам, ова просторија је мени једна од најомиљенијих у Музеју. Ех, како ја не могу да будем ђак, баш ми је жао. Што бих ја децо волео школу, немате појма, па ја не бих излазио из ње. Био бих најпажљивији ученик на свим часовима и редовно бих радио свој домаћи и учио све лекције. Знате ли колико је то важно! Учите децо, јер тако ћете моћи да будете све што пожелите у животу. Морате да знате да нису одувек сва деца ишла у школу. Многа деца у прошлости нису могла да приуште школу, а и морала су од малена да помажу у обављању тешких послова. Неки су опет били принуђени да буду слуге у туђим кућама, тако су зарађивали. Зато су школе биле драгоцене. Зато волим да дођем у ову учионицу.
Једнога дана док сам шетао, чуо сам плач из учионице. Ушао сам полако и видео девојчицу сву у сузама. „Зашто плачеш?“, упитам. Шмрц, шмрц: „Разбила сам таблицу и учитељ ме је ставио на магарећу клупу.“ „ Ко си ти? Какву таблицу си разбила?“ „ Ја сам Миа и разбила сам школску таблицу за писање.“рече девојчица и настави да брише сузе. „А од чега су „ упитам „ те таблице кад се ломе?“ „Таблице су од танког црно бојеног камена у дрвеном раму. Са једне стране су линије за слова а са друге квадрати за бројеве. Ми ђаци седимо у дрвеним клупама –скамијама са отворима за мастионицу. Свеске су ретке, користе се само за писмене вежбе, по њима пишемо пером. Колико ја пута погрешим, али то није ништа јер знам да морам вредно да радим и учим.Морам пажљиво да чувам таблицу, да ми се не би избрисао домаћи који ми учитељ зада на крају дана. Само он има уџбеник, ми не.“ „А да ли је било и безобразне деце?“, упитам. „Наравно да јесте, такав би био кажњен седењем у магарећој клупи, а понекад и прутом.“ „А како знате кад је крај часа?“ упитам. Гледам је како седа на једну од оних столица и вади своју поломљену таблицу. „Имамо домара који држи звонце у рукама и њиме звони.“ Гледа у таблицу, и плаче: „Како ћу кући? Сад ћу морати предати ђачку књижицу и нећу више смети у школу.“ „Смири се“кажем јој ја „не може бити тако страшно.“
Одједном, почиње да ми се све врти у круг, падам , и као да лебдим. „Рамзес, Рамзес.“ Неко ме зове. Ја се тргнем и помислим: „Ах опет сам заспао у старој учионици.“ Друштво то би било све за данас, поздравља вас ваш Рамзес.
Рамзесове приче пише Ана Илић
