Рамзесове приче…

Птахотеп-Египатска мумија

Другари, јесте ли спремни за још једну авантуру? Ако јесте, поседајте у круг и удобно се сместите. Ево поново вашег пријатеља Рамзеса. Као што већ знате, ја сам увек  оран да покренем своје шапе и одем  у непознато. Али како ја нисам неки себичан мачак који воли сву забаву и уживање да задржи  за себе, волим да поделим  доживаљаје са својом дружином. То ја зовем уживање. А данашњом  причом  ћу вас упознати са  обичајима и мистеријама древног Египа. Зато се припремите, данас ћете слушати о мумијама . Зато, ко се боји нека не седа у наш круг.

Лутам вам ја тако,  друштво, ходницима мог Музеја и опуштено сучем своје мачје брке, кад видим како спуштају велики сандук са нечим.  Ваде из њега нешто  велико, налик на човека,  умотано у нешто што личи на завоје . Пажљиво стављају у стаклену витрину.  Прошло је неко  време, и ја нисам  о томе више ни мислио.  Вероватно бих и заборавио, да ми се  дотични остаци нису сами обратили. Свих му мишева, прође ме језа сваки пут кад се присетим  тога.  Мијау!

Не сећам се тачно који је дан то био, али знам да је била зора, још увек никог није било у Музеју, само ја. Осетим вам ја глад и кренем да потражим нешто за јело. „Да није остало нешто од вечере.“ размишљам ја. И готово да бих прошао дугачку витрину у ходнику, да нисам чуо глас како допире  из ње: „Поздрав богињи Бастет.“  Ја се зачуђено окретох и на свој ужас угледах  костур  сав у завојима у седећем положају. Срце ми сиђе у пете од страха.  Скупим храброст и упитам: „Мени се обраћаш?“  „Да“рече „зар то ниси ти богињо?“ „Молим“ рекох зачуђено „ја богиња? Не не не, ти си пријатељу нешто погрешио. Мене би било тешко назвати богом или богињом.  Ја сам Рамзес, обични мачак.“    „Ја сам Птахотеп, или сам то био. Некада сам био човек, баш  и ови људи који су ме донели овде. Био сам Амонов  првосвештеник. Имао сам велики утицај и богатство, бирани смо искључиво из племићких редова.  Данас сам ова мумија.“ „Мумија?“ рекох ја збуњено „А шта је то?“ „То су посмртни остаци чији су кожа и органи сачувани  третирањем неким посебним течностима као и исушивањем  и поступком балсамовања. Најпознатије мумије су наше, старо египатске.  Најстарије су настале 2600 године пре нове ере.  Ми Египћани смо то чинили како би душа могла да препозна своје тело  приликом преласка у загробни живот.  Када човек умре, богови би мерили његово срце  и  анализирали колико је праведан живот живео.  Ту би била и богиња Бастет са ликом мачке, зато сам те и назвао тако, затим богиња правде Маат. Затим Анубис са  главом шакал који би стављао срце на тас и вагао праведност.  Богиња Ваџет  је штитила покојника при преласку  на други свет, зато имам кобру на грудима.  Сахрањивани смо са  свим предметима које смо волели и који ће нам бити потребни у загробном животу.“  „Како си завршио овде?“ ,  упитах.  „Уф, дуга је то прича. Померили су ме из моје гробнице и мог саркофага пљачкаши гробова који су имали намеру да се обогате продајући ме сујеверним људима који су веровали да је прах мумије лек. Потом ме је купио на пијаци у Каиру један богат човек за врло мали новац. Од њега сам прешао овамо. Остало знаш.“  Тада запојаше петлови и мумија се умири.

Ето драги моји, то је све за данас од вашег Рамзеса. До следећег виђења,  поздрав.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *