Рамзесове приче.

 Бизи- степски бизон

Ћао другари, ево мене поново.  Да, то сам ја, ваш водич Рамзес. Како ове моје шапе  никада не мирују  и  воле свугде да се нађу и све да испитају, ја свакога дана имам да поделим са вама понешто  ново и занимљиво, а надам се и поучно.  Јер овај мој Музеј крије многе интересантне ствари.  Па, наћулите уши и припремите шапе, пардон ноге и напред са мном у авантуру.

Тако вам ја, другари моји, лутам ходницима мог Музеја  кад  чујем неку буку. Пођем ја да видим шта се дешава, и рамишљам: „Свих му канџи и бркова, шта се дешава? Да нису мишеви? Ма немогуће, нема мишева од кад сам ја овде. Ово нису чиста посла.“ Идем право према соби из које допире бука. Признајем, мало ме хватао страх шта ћу видети тамо, завијало ме у стомаку.  Срце ми јако лупа и прескаче. „Свих му врабаца, Рамзесе, ниси зец.“охрабрим ја себе.  Стегнем срце и уђем у собу.

 „Ко је узео мој рог? Хоћу назад  свој рог.“ чујем  ја грдосију  испред  себе.  Гледам га и размишљам , ко би ово могао бити. „Да није  некаква крава, питам се, мада тако не изгледа…много је веће… Изгледа ми као да је високо барем два метра и барем толико дугачко, рогови морају имати барем метар распон. Тежина му је сигурно око једне тоне, тоне и по. Скупим ја сву своју  мачју храброст  и питам га: „Извините, а ко сте ви и какав рог тражите? Ја колико видим, вама су рогови тамо где и треба да буду, не фале вам.“

„Ја тражим свој рог који сам одбацио пре неколико дана, ти мали лопове! Украо си ми рог!“

„Хеј“ рекох “ „нећемо да се вређамо. Није истина, нисам ја теби, друшкане, ништа украо. Него ти мени лепо реци ко си ти?“  „Ја сам Бизи“ рече грдосија „степски бизон. Некада давно, пре милион и осам стотина  година па до пре десет хиљада година, ми смо царевали овде.“ „Милион и осам стотина година? Мора да је тада било хладно, ледено доба.“ приметим ја.  „О да, нас је било свугде по хладним степама Северне Америке, централне Азије, није нас било у Африци, Јужној Америци и  Аустралији.  Ми смо волели хладнију климу. Ми смо пратили токове великих река и сочне пашњаке који су остајали приликом отапања ледника.“

„Бизон рече? Као они бизони  у  каубојским филмовима  по преријама дивљег Запада?“ упитам.

„Хахаха“ рече Бизи „да, али немој мешати нас са тим бизонима. Они су од нас настали, као што је и европски бизон настао укрштањем степског бизона  и дивљег говечета. Ми  смо сви припадали породици великих папкара.“  „Припадали? Било?“ „Да,на  жалост ми степски бизони смо изумрли!“рече Бизи. „Али како? Шта се догодило, Бизи?“ уптам.  „Ух, много тога је утицало да ми изумремо. Ловили су нас људи, али највише је утицала промена климе. Просечна  температура се подигла за око шест степени и пошто смо ми, као што видиш, имали дебело крзно, није нам одговарало.“ „Жао ми  је, Бизи.“ рекох ја. „Нема везе, такав је живот. Здраво, малени.“ рече Бизи и оде  потиштен. А ја сам остао да размишљам како природа може бити сурова.

То би било све за данас, другари. Видимо се у неким новим авантурама, на неким новим чудним местима. Будите  ми као и до сада, орни за нека нова знања. До тада, поздравља вас ваш Рамзес.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *