Праисторијске куће
Поздрав другари, ево опет вашег другара Рамзеса. Укрцајте се сви на брод, раширимо једра, и драга моја неустрашива посадо, пуном брзином напред у непознато. Ваш капетан Рамзес својим морнарима припрема још једно изненађење. Опустите се, путовање ће бити сјајно. Пратите ме.
Сад пловимо полако водама сећања, истина мале руке невешто кормиларе али ја имам поверења у моју посаду. Мада, ове моје веште шапе су спремне да преузму кормило ако треба. Јер ја воде сећања познајем као своје шапе и бркове. Храбро залазимо све дубље и дубље, дижу се магле изнад нас, али ми се не дамо омести зар не? Знамо ми да су те магле све гушће и гушће како идемо све даље. Ништа нас не може омести или спречити да сазнамо нешто ново и занимљиво, а прошлост је увек препуна тајни и мистерија. Што ја волим мистерије.
Осетите ли како брод успорава? Магле над водама сећања почињу да се топе. „Копно!“ повика неко од вас. „Приближите брод обали и започните искрцавање.“ командујем. Наша храбра посада искрцава се и почињемо да истражујемо терен. Тад схватим да је ова река сећања у ствари наш Дунав, само мало измењен. „Погледај капетане, тамо су неки људи, уплашено беже од нас.“ „Сто му бркова, боје се једног мачка са посадом.“ И тада угледамо неколико људи обучених у коже са копљима у рукама. „Јао, знао сам. Друштво имам лоше вести, ми смо изгледа у праисторији.“ „Како у праисторији капетане?“ упита неко. „Па погледај како су обучени. Прљави су и босоноги.“ И баш сам говорио нешто, кад групица ловаца са копљима и стрелама поче да нас вија. „Бежите друштво, чини ми се да им изгледамо као ловина. Тачније, ја им изгледам као ловина.“ Дадох се у бег, о моје сироте шапе, моји дивни бркови. „Уф, упорни су као гнездо оса.“ рече неко. На свој ужас, схватим да заправо бежимо у супротном правцу. Уместо од села, ми бежимо у село. Било је чудно пусто. Око нас су свуда биле праисторијске куће. Деловале су пространо и удобно. Неке су биле од густо увезане трске, друге су биле од плетеног прућа облепљене мешавином сламе и блатне земље која се зове леп, треће су биле искључиво од тога и биле направљене, набијањем. Било је ту и сојеница постављених на великим деблима изнад воде, мада су куће од чврстог материјала углавном биле земунице, укопане у земљу тако да само горњи део са кровом вири изнад. Неке су чак имале и камене степенице а свака од ових кућа имала је кров од трске и била је купастог облика. „Друштво погледајте ово. Све су окренуте истоку.“ „Можда због сунца?“рече неко. „Тако је:“ одговорих. Због свог купастог облика, за основу су имале правоугаоник, а огњиште је било у средини куће са отвором, да се не би угушили укућани, прозори су били од науљене коже. Прве куће су се почеле су да се појављују тек негде пре 10.000 година, када су се појавила прва насеља. Насеља су обично ницала око река, као што је овај наш Дунав због лаког приступа храни. Тада све почиње да ми се врти у глави. „Рамзесе, Рамзесе“ чујем како ме неко дозива. Погледам око себе, опет саму музеју :„Ах, само још један чудан сан.“ мислим. И тад видим витрину са крхотинама лепа од праисторијских кућа. Ето другари, то је све за данас, поздрав од Рамзеса.
Рамзесове приче пише Ана Илић
