Скочи на садржај

Рамзесове приче…

Мамут

Поздрав другари! Да ли сте спремни за још једну пустоловину?  Ја јесам, недостајали сте ми.  Моје шапе су орне  за још један  пут у непознато. Наоружаћу се свом могућом мачијом храброшћу и лукавством као онај мачак у чизмама . И зато, хајде да заједно  окренемо точак времена уназад; један…два…три…четири…пет.  Нешто почиње да ме вуче, осетим као да падам у неку рупу. Мрњау, брр! Колико  снега. Тако ми ових мојих бркова, где сам ја то?  И како то да је одједном оволико хладно? Мислим, ја јесам искусио хладноћу живећи на улици  али ово не, мислим да ће ми уши отпасти. Каква је ово чистина? Свих му врабаца,сто  питања ми се мота по глави.   Туп…туп… чују  моје уши. Туп..туп…земља почиње да се тресе. Сто му мишева, да ја нисам точак времена окренуо превише уназад? Да  побегнем? Полако  Рамзес, скупи храброст, нека ми реп отпадне ако побегнем. Одлучим да  останем, шта год да сретнем. Туп…туп…нечији  крупни кораци ми се приближавају, почињем да назирем  обрисе огромне фигуре. Да ли је оно слон? Ма не може бити, откуд слонови овде. Па ипак, фигура ми је све ближа.  Коначно је стао пред мене, огромних  кљова, чупав. „Ко си ти? Или можда боље да питам шта си ти?“ рекох чудном створу. „Ја сам мамут.“ „Мамут? Шта то значи?“ упитах.  „Ми мамути смо били  највећи сисари леденог доба,( живели смо пре око 50.000 година ). Постојало је више врста, али најпознатија је Вули, вунени или рунасти мамут. Ми смо били даљи рођаци слонова, спадали смо  у групу великих сурлаша.“ „Аха, значи зато сам те побркао са слоном.Ледено доба? Зато је овако хладно… Једно питање;шта сте ви јели  ако је све било оковано снегом и ледом?“

„Ми  смо јели маховину и друго растиње тундре и степе.“ одговори.    „Пих, маховина“ презриво фркнем“баш ми је то нека храна за такву грдосију као ти. Колико сте ви уопште  могли да нарастете? А ваше кљове?“ упитах. „Једно по једно питање друшкане. Одрасли мамут је био висине и 4,5 метара, дужине 6 а тежине 10 тона.  Кљове су могле да нарасту и до два. Женке мамута су обично живеле одвојено од мужијака са младунцима. Ова „фризура“ коју видиш служила је да  се на врху главе накупе масне наслаге потребне да се презими.“   „Кажеш да сте живели“упитам „да ли то значи да вас више нема?“ „На жалост“одговори мамут“нема нас више, изумрли смо а нико не зна тачно зашто. Мада се претпоставља да је било више разлога за то. Делом је крива била промена климе а делом су нас људи ловили. Налазили су у пећинама праисторијских људи оглодане и изрезбарене кости моје сабраће.“  „А како то да сте доспели овде?“упитах. „ Нас је било свугде од Европе до мексичког залива. Пратили смо токове великих река. Тако смо дошли и до обале Дунава.“ „Каква потресна прича.“рекох.

Одједном чујем;“Рамзес, Рамзес.“ Неко ме зове. Устајем, осврћем се, добро је у свом музеју сам, оно је био само сан. Тада се окренем и  иза себе угледам витрину са костима Мамута. „Дивно.“  помислих. Ето драги моји другари, то би било све за данас.  До следећег виђења, поздравља вас Рамзес. А да ли је ово био сан или јава, ви одлучите.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Translate »