Стари калуп за ципеле
„Туп, туп, туп, туп“, чује се однекуд.“Туп, туп. „ Поново. „Шта ли је ово? Какво је то лупање? Одакле толика бука?“ На кратко, бука престаје и ја настављам даље своју шетњу. Лењо пружам ногу пред ногу. Горе, доле, лево , десно. Поново пролазим и чујем “ туп туп „. Свих му мишева и пацова, какви су то звуци, ко то и шта ради? Морам ја то да проверим. „Туп, туп, туп.“ Улазим ја у просторију. Поново чујем тупкање. Бркови су у приправности. “Аха, јасно ми је да звук долази из оног правца. „ рекох самом себи. Приђем и упитам „Шта се догађа? Ко од вас прави толику буку?“ На моје речи, нека дрвена стварчица на нечему што личи на столичицу са неким дрвеним наставком проговори „ Ја сам тај који тренутно прави буку, да ли је то можда неки проблем? Реците господине мачку?“ „Не забога, господине дрвени, кад сте ми се већ изволели обратити, није проблем никакав. Само сам се запитао чему. Нема потребе. “ „Их, немојте ми рећи. Слушај, ако баш желиш да знаш. Буку правим зато што ми понекад недостаје чекић, ексер, игла и конац мог мајстора.“ „А извини пријатељу, али шта си ти у ствари? „ “ Е видиш Рамзесе, ја сам обућарски калуп. Служио сам за израду различитих врста ципела. Некада давно, справе попут мене биле су уобичајена појава. Није се обућа могла купити у радњи као данас, него се израђивала по наруџбини, код обућара. Као и сваки други занат и обућарски се годинама усавршавао и учио. Заинтересовани ученик би годинама прво био шегрт затим калфа а потом и мајстор. Учио је како да узима мере муштеријама, како да закуцава, сече кожу, шије и лепи за унутрашњост. Није морао да боји кожу јер је то радио други занатлија,; бојаџија, нити је морао да је штави (суши) јер је то радио штавиоц. Осим коже, постојали су увек и други материјали од којих су се израђивале ципеле и са којима је мајстор морао научити да рукује. Радионица му је увек мирисала на кжу и лепак и увек је била у нереду и пуна људи, јер је било много поруџбина. Међутим, када је израда , или боље да кажем производња ципела прешла у фабрике и постајала све масовнија, мајстори обућари , као овај мој, полако су губили конкуренцију и трку са временом . Наизад , данас је колико чујем производња ципела скоро у потпуности прешла у фабрике. Људи су једноставно почели да живе брже. Свима је постало лакше и једноставније да уђу у радњу и купе готове ципеле него да недељама чекају да направе нове код обућара. Никад нећу разумети зашто је то тако, зар се свима њима одједном толико жури? Иако и дан данас постоје људи који израђују ципеле код обућара и носе ципеле по наруџбини, ипак није то као некада што је било. Некада су сви, и богатији и сиромашнији обућу наручивали искључиво тако, није било другог начина. То је било уједно и квалитетније а и удобније , јер је рађено баш за ногу одређене муштерије. Такође, они ту обућу нису бацали чим се први пут поквари, већ су је поправљали. Па је обућар не само израђивао већ и поправљао обућу.“
Даме и господо, ето то би била кратка прича о једном од старих заборављених заната. Поздравља вас ваш Рамзес.
Рамзесове приче пише Ана Илић