Урна из бронзаног доба
Поздрав другари, ево поново вашег Рамзеса. До сада смо причали о стварима које су људи користили у раду или неким другим активностима у току свог живота. А да ли сте се икада запитали шта се у древна времена дешавало са људима после смрти? Како су сахрањивани? Које су обичаје њихови вољени практиковали као знак поштовања и опраштања од покојника? Шта су чинили да олакшају одлазак драге особе и да се потом сачува сећање на њу. Да се не лажемо, у давна времена људи су имали више прилике да се суоче са оваквим ситуацијама. Живот им је, по ономе што сам ја чуо, био врло кратак. Поготово негде на вашим почецима. Природа која је окруживала ваше претке била је препуна опасности у виду дивљих звери на пример, или неких негостољубивих предела. Поготово болести којима тада није било лека. Постојали су племенски врачеви али они су у незнању врло често само погоршавали ситуацију уместо да помогну, резултат би врло често био нека врло озбиљна последица или још горе смрт. Ваши преци су у праисторији на пример јако рано сазревали, сувише рано. Пре једно двадесетак година, негде на подручју Судана у Африци, месту одакле кажу да сте дошли ви људи, али наводно и ми мачке, открили су скелет Хомо Еректуса који је физички имао све одлике адолесцента(касног тинејџера) , али кад су проверили колико је био стар у тренутку смрти, имао је само осам или девет година, замислите! Колико је њихов живот био кратак. То је негде уједно и период када сте почели показивати бригу и негу за онемоћале и оболеле чланове групе. Нашли су скелет женке Хомо Еректуса којем је недостајао један зуб, али остали зуби су били употребљавани уместо њега. Све је указивало да је јединка била храњена од стране своје групе када више није могла лову да се придружи. Са појавом Хомо Сапиенса и Неандерталца, вама се јавља одређена свест о загробном животу , јер посмртни остаци нису тек тако насумично остављани или сахрањивани. Остављани су поклони са њима,а нађени су и трагови полена, што је говорило да су и цвеће сахрањивали са њима. Данас вам говорим о једном посебном начину сахрањивања који је дошао тек после каменог доба. О сахрањивању спаљивањем и потом смештањем пепела у урну. Да данас говоримо о урни из бронзаног доба. Овакве урне су служиле да се у њих сахране врло важни људи, као што је на пример поглавица неког племена. Након кремације(спаљивања покојниковог тела) пепео би се сакупљао и стављао у посебну посуду названу урна, како би се покојнику омогућило да и после смрти буде са својим племеном и својом породицом. Ова урна чувала се на врло важном месту, а некад чак и у храмовима где би остале племенске вође или чланови породице долазили да моле поглавицу да се заузме за њих код богова којима су се молили. Да моли богове да им пруже своју заштиту, напредак племена, боље и родније усеве, да спрече поморе стоке или болести. Заштиту деце, јер новорођенчад са мајкама и мала деца до пете или шесте године старости дуго су били посебно угрожена категорија, подложна болестима. Порођај је био врло опасан, а не ретко и смртоносан и за мајку и за дете и имунитет је обома био слаб, што их је чинило лаком метом за инфекције или много озбиљније болести. Када би племе било нападнуто од стране другог племена, поглавици су се молили да тражи од богова да им осигурају победу. Сувише су се плашили својих богова, и из страхопоштовања према њима, осећали су потребу за посредником, неко ко им је ближи, ко је једном био део њих . Наравно, овај начин сахрањивања је данас изгубио тај значај али није потпуно изашао из праксе, и дан данас имате људе који кремирају своје ближње. Па чак и људе који изричито траже од својих ближњих да се њихови остаци након смрти кремирају. Ето друштво, то је било све за данас. Била је ово још једна прича о пролазности живота и пролазности нас самих. Зато живите пуним плућима. Поздравља вас ваш Рамзес
Рамзесове приче пише Ана Илић
