Рамзесове приче…

Мало о нашим посетиоцима

Поздрав другари, ево поново вашег  пријатеља  Рамзеса.  До сада је било   доста занимљивих прича, зар не? Било је оних које су биле смешне, затим  оних су биле поучне  а неке су биле  чак и страшне. Некако су те страшне биле и најмаштовитије и најзанимљивије, волим помало да уплашим своје слушаоце.  Мада су  мени и оне поучне врло драге .  Може из њих понешто и да се сазна. Оо, колико сам морао да се припремам за њих. Да се распитујем код својих двоножних пријатеља али и код  изложених предмета, да бих сакупио информације  о њима и потом их изнео мојим драгим другарима.  Али не знам да ли сте приметили једну ствар? Још увек нити једном нисам споменуо посетиоце нашег Музеја. Сто му  мачјих бркова, размишљајући  о чему данас да вам  причам , помислио сам  како ћете ви другари стећи  утисак да у овај мој Музеј никада нико и не долази, а верујте ми, није тачно. Зато се поређајте у круг, удобно се сместите, данас вам Рамзес прича о посетиоцима Музеја. Ко све долази ? Какви људи долазе и колико често?  За шта су највише заинтересовани. Било би мало ружно и нефер да их запоставимо, зар не?

Знате другари, нисам могао да верујем у почетку колико су посете овде  заправо  честе. У почетку био сам мало уплашен и збуњен толиком количином људи на једном месту,  тим пре што су сећања на ствари које су ми људи чинили раније док сам живео на улици била још свежа.  Још увек нисам могао потпуно да им верујем и да се опустим у њиховом присуству. Међутим, није ми требало дуго да схватим да ме овај пут  нико неће повредити, а и ако би покушао, имам заштиту. На моје изненађење, људи су почели да ме мазе , желели су да се сликају са мном, поготово мали двоножни-деца. Постао сам маскота. Сада сам се готово навикао на то.  Волим када дођу посетиоци. Толико  различитих људи  долази  готово  сваки дан. Право да вам кажем, махом долазе млади љуи, деца.  Долазе са својим учитељицама и, наставницима и професорима али и приватно у посету Музеју. Волим да гледам како у колонама жагоре  и премештају се из просторије у просторију. Признајем, прија ми и њихова пажња, волим кад се сликају са мном , кад ме мазе, чешкају. Мрњау! Има у нама мачкама нечег стварно нарцисоидног.  Могу вам рећи да сам приметио да људе различите старости налазе занимљивим различите ствари у нашем  Музеју.

Млађи  људи и деца , махом занимљивом налазе археологију са палеонотлогијом. Децу поготово привлаче  зуби праајкуле и кости мамута или отисци шкољака из панонског мора. Оне нешто старије (младе људе) и људе средње доби привлачи средњи век, Рим, праисторија. Па чак и нумизматика. Док оне мало старије посетиоце ( говорим о нашим суграђанима који имају преко седамдесет и пет, осамдесте година)  углавном привлачи етнологија  и експонати изложени у ходнику музеја. ( Као што су ћупови, пегле на жар, преслице, разбој и слично). Чуо сам многе од њих како тврде да их  ти експонати враћају у детињство. Сећају их на прошле дане и драге људе којих више нема. Јер неки од експоната који су изложени у нашем Музеју  још увек су се користили у време њиховог раног детињства.  Али све у свему, људи воле да посете наш Музеј.

Ето драги моји другари, то би било све за данас.  Била је ово прича која потврђује да људи које сваки дан виђам  можда изгледају намучено, убијено и исцрпљено тешким животом али ипак осећају потребу  за нечим што је више од голе егзистенције. За нечим што је духовна храна.  Без тога ми рекоше да ви људи не би могли да живите.  Будите и ви увек у  потрази за нечим што је више.  Поздравља вас ваш Рамзес. И да, обећајте да ћу вас барем једном видети у Музеју.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *