Сарматски гроб
Поздрав другари, како сте ми данас? Јесте ли спремни за још једну авантуру са вашим Рамзесом? Да ли сте икада пожелели да спакујете само најпотребније и отпутујете где вам се пожели? Да се стално померате са места на место и упознајете нове људе, виђате нове пределе ? Као семе маслачка на ветру, отпутујете кад год вам се прохте? Да ли сте икад чули за реч номад? Данас ћу вам причати о људима који управо тако живе. Номад је човек који нема стално место боравка, већ се креће од места до места. А сада, да видим да ли сте заборавили наш тајни знак; десна рука на десно ухо, лева на лево; кажеш ми „ Причај ми“ а ја ти кажем „Причам ти“. А сада Рамзес приче прича…
Данас вам ваш Рамзес доноси причу о Сарматима. Сармати су једно номадско племе које је јаако давно живело на овим просторима. Рекао сам вам да бити номад значи да немаш утврђено место на коме живиш, већ се стално селиш. И дан данас кажемо за некога ко често мења место становања или воли пуно да путује „Он је номад“. Тако ми ових мојих бркова, кад боље размислим и ја сам некада био номад. Спавао сам на улици, јео сам шта сам стигао, нисам имао где да се склоним. Али доста о мени, ти дани су хвала Богу данас за мене прошлост, само један јако ружан сан. Не бих волео да се вратим на улицу, то нису била лепа сећања. Кад си сам, бити номад је врло тешко , али њима је било много лакше, они су путовали у великим групама. У то време било је пуно номадских народа. А шта је то за њих значило? То је значило да су се стално кретали у потрази за бољим местом, јер су живели углавном од стоке коју су водили на испашу . И када више нису могли да искористе ливаде које су биле око њих, они су настављали даље и путовали у потрази за новим ливадама и пашњацима. Како сам то све сазнао? Питате се. Па од Оба, вође сарматског племена, његови посмртни остаци се налазе код нас у Музеју. Испричао ми је како су дошли овамо из далеких степа, пратећи токове великих река. Сад, Рамзес шта су степе, питаћете ме. Степе су децо велике површине под травом, у сувој клими, нешто слично афричким саванама. Рекао ми је како су понекад морали и да се боре за комад плодне земље на који су желели да се населе , јер је ту већ било људи, и тада би почињали ратови. Јахали су неустрашиво на својим коњима, лагано обучени и наоружани добрим мачевима и луковима и стрелама. Понекад су бивали принуђени да пале села на која би наишли, јер су пружала јак отпор. А понекад би узимали ратне заробљенике. Након извесног времена, заробљеник је могао да очекује да буде прихваћен као део заједнице и најчешће су остајали са њима. Нису били окрутни према својим заробљеницима, ненаоружаног непријатеља нападати се сматрало лошим. Испричао ми је како је девојка коју су заробили постала његова жена. „Живот сам изгубио у битци. Јуришао сам на коњу и непријатељски војник ме је оборио и ранио ме. Донели су ме у шатор крвавог, све су учинили да ми помогну. Није ми било спаса, рана се инфицирала и ја сам умро. Последње што сам видео било је њено уплакано лице.“ Њему и свим ратницима погинулим тога дана, племе је приредило величанствени испраћај на онај свет, са свим почастима. Ето другари то је све за данас. А сада на играње до нових прича. Поздравља вас ваш Рамзес.

