Рамзесове приче…

Прича о преслицама

Здраво  другари, опет ја.  Јесте ли спремни  за још једну причу? Ја сам спреман. Моје шапе су увек орне за скитњу и авантуру. Шта друго можете и очекивати од  мене, ја сам вам као онај чувени мачак Тоша, само што не живим у  млину  и немам млинара  Тришу . Тако ја лутам ходницима мог дворца  и  размишљам о чему бих данас могао  да причам својим другарима. Тешко ми је да се одлучим, све што видим делује занимљиво.  Одједном , чујем неки готово молећив глас: „А мене више нико  и  не спомиње?“  Ја се окренем , наћулим и уши и брке, да утврдим одакле долази тај глас.  „Свих му мишева и врабаца.“ И  тада схватим  да  допире из једне велике справе са точком на себи.  Приђем јој и упитам: „Што си тако тужна?“

Готово плачним гласом, справа одговори: „ Зато што нико не жели да ме користи, никоме више не требам. А  како бих волела да се врате они стари дани.“  Помало изненађен, упитам: „ А шта си ти?“  „Ја сам преслица.“ одговори справа.  „Добро, а шта то тачно значи?“упитам ја.  „ То значи да сам  некада бучно окретала точак  и прела.“  „Чекај“ рекох збуњено“ти си…прела? Сто му китњастих репова , ја сам мислио да само ми мачке предемо. Да нисмо неки рођаци?“ „ Хахаха“ одговори чудна справа „не шашавко, ја сам била коришћена за упредање влакана разних тканина али најчешће вуне. “ „Ето видиш“рекох „изгледа да имамо нешто заједничко. Ти си направљена да предеш а ја сам са тим талентом рођен.“

„И зашто“питам“ти  жалиш? Зар ти није лепо овде?“  „Јесте, али ја жалим за данима када су жене на мене намотавале вуну. У десној руци би држале вретено  а левом руком би извлачиле вунене нити, затим би  уз помоћ калема и чунка упредале у точак  и тако добијале нити готове за упредање у разбој и ткање. Вуна би након шишања била добро испирана а затим  би се четкала. Тако очеткана вуна, била би по жељи бојена(природним бојама, наравно) а затим упредана у преслицу. Тако су се добијале нити за ткање одевних предмета.“  „Хм“рекох „теби је било баш занимљиво.“ „Моја  власница, Миона ме је често користила. Наручио ме је  њен, тада будући муж, пред њихову свадбу за своју будућу жену код једног врло вештог  дрводеље, јер обично су нас израђивали од дрвета. Била је то врло способна и енергична млада  женица. Знала је сатима да седи и преде вуну. Лети, кад је топло, донела би ме у гостинсу собу, села на хоклицу и окретала ме и прела, а зими смо биле у њеној кухињи. Још памтим мирис њене погаче коју  би   испекла свако јутро и вриску и цику њене дечице. Устајала је пре свих, и пре него што би подпалила ватру, замесила би погачу  и стављала је у загрејану рерну. Сећам  се  невештих ручица њене ћеркице док ју је учила како да ме користи. И потом, кад је мој посао изашао из моде, прво сам лежала дуго у подруму као непотребна ствар а потом сам овде завршила.“  „Врло потресно.“ рекох.  И ето другари, то је све за данас. Поздравља вас ваш  Рамзес.

Рамзесове приче пише Ана Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *